etnoselo

Poznat je pokušaj Emira Kusturice da napravi etno selo na Mokroj gori, ali se ovo naselje pre može smatrati drvengradom nego etno selom. Na prvi pogled možemo pomisliti da se radi o nekom gradici u Kini, ili da je reč o nekom kompleksu iz zabavnog parka. Objekti su samo pusta imitacija naše tradicije prožeta maštom stvaraoca, daleko od realnosti.

Malo dalje, u Bijeljini, porodica Stanišic tačnije je prišla istorijskim cinjenicama i tamo napravila, na sav glas hvaljeno, etno selo. Na prvi pogled zaista deluje očaravajuće, tu je sve što je jedno selo sadržalo. Vodenica, rečica, niz kuća i kućeraka, manastir, ergela konja, pa čak i jarbol kao centar jednog ovakvog okruženja oko koga su se nekada maštani okupljali da proslave uspešno završenu setvu, žetvu, berbu ili veridbu ili se možda okupili da na večni počinak isprate bivšeg meštanina. Tu je i restoran u kome možemo napraviti pauzu u obilasku ovog kompleksa, veštački napravljeno jezerce na kome se uz pomoćčamaca može uživati u čarima društvene izolacije, pa i razni vajati u kojima se mogu samo videti raznorazne postavke koje govore o životu naših predaka. 

Saživot sa meštanima, pokušaj shvatanja njihovog razmišljanja i njihove drevne mudrosti je ono što fali turistima etno sela. Moraju u etno selima postojati staje za preradu mleka, izradu zimnice, prostorije za tkanje, radionice za izradu posuđa i turisti moraju učestvovati u njihovom radu, jer je samo ispunjen odmor siguran odmor. Zvuči apsurdno, ali je istinito.

Etno sela treba da budu i skup svih različitih stilova gradnje našega podneblja, gde njihov posetilac može doživeti Srbiju u malom. Na pravilan način, skladno, na velikoj zemljišnoj površini treba da se ređaju sve naše nacionalne karakteristike, treba uzeti iz svakog kraja centralnog Balkana nešto specificno, reprezentativno i onda, uz pomoć tih repera, napraviti pravu etnološku zbirku srpskih sela. Naravno, ne smemo zaboraviti ambare, štale i obore, gde će se turisti upoznati sa prvom lestvicom u lancu proizvodnje hrane i u čijem će spravljanju učestvovati.

Ono što je zanimljivo kada je reč o etno selima jeste činjenica da je ideja da etno sela, seoska domaćinstva i uopšte seoski turizam mogu doneti novčanu korist postala toliko iskorišćavana i u velikom broju slučajeva zloupotrebljivana, da smo se negde između želje za novcem i iskrene ljubavi prema tradiciji i kulturnoj zaostavštini zagubili, pa je etno sada samo pojam, u teoriji tako lepo objašnjen. Da li je to odrednica za naselje koje se gradi u seoskom ambijentu ili selo sa starim, većinom napuštenim kućama? Da li je etno zamena za ostatke tradicionalnog, narodnog graditeljstva? Znamo kako mnogobrojni stavaraoci upravo ovih etno sela doživljavaju ovaj pojam, ali zar ne bi trebalo više govoriti o željama i potrebama turista i posetioca, a malo manje o ideologiji vlasnika ovih kompleksa. Svuda u svetu cveta atrakcija pod nazivom life seeing, odnosno, grubo prevedeno, živo razgledanje. Naime, sve više turista, posebno onih koji posećuju ruralne delove za njih egzotičnih zemalja, žele da učestvuju u životu te zajednice, da upoznaju njihove običaje, tradiciju, kulturu, način života, način ishrane... Razgledanje znamenitosti je odavno prevaziđeno, jer pored ekstremnog napretka tehnologije, spomenike kulture možemo svakodnevno bez prestanka razgledati posredstvom interneta ili raznih prospekata. Naravno da se živi utisak nikada ne zaboravlja, da je to nešto trajno usađeno u našoj glavi, ali i to postaje pomalo zamorno, monotono, slično i dosadno.

Kako sam uopšte došao na ideju o etno selima, šta je to u njima što nas navodi da ih danas sve više posećujemo, sve više proučavamo i o njima pišemo? Kada malo bolje razmislim, to je naša kultura, naše nasleđe, naša istorija, sve ostalo su veštačke tvorevine. Sledeća rečenica najbolje govori o rađanju ideje za jednim delom sa ovakvom tematikom: Mirna reka sporo se probija kroz gustu šumu praveći sebi još mirnije put do nekog večnog utočišta, vreme stoji, korak odzvanja, šapat grmi, oronule kuće svedoče o nekom davno prošlom vremenu u kojima i dalje u snovima žive, samo ponegde zvonce ovaca i stara čobanica vraća osećaj stvarnog sveta i možda realnog vremena svemu oko nas. Samo pola sata vožnje odatle, velelepni hotelski kompleks, luksuzni automobili najvišeg "domaćeg džet-seta", jagode i šampanjac. Zna se da je osnova za razvoj jedne zemlje dobro razvijen, strateški pozicioniran turizam, bez njega nema stranog ulaganja, priliva stranih valuta, nema razvoja na drugim poljima, posebno industrije i usluga, a bez svega ovoga nema materijalne satisfakcije građana određene zemlje, nema valorizacije njihovog rada, umeća i vrednosti, nema standarda, nema života. Deo teksta preuzet iz časopisa AG Magazin.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.